Алекса Шантић

Песме

БОКА  

Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом ко од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И светија си од њеног ђердана.

Никад се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.
И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се Господ јави,
Кад орлови наши високо заброде

И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда
И да с тобом славим дан златне слободе!

 


врх стране



ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат' к'о што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже -
У туђем свијету за вас пелин цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, -
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

 


врх стране



ВЕЧЕ НА ШКОЉУ
Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.
Клече костури
сури
Пред ликом бога свог -
Ишту. Ал' тамо,
Само
Ћути распети бог.
И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

 


врх стране



МИ ЗНАМО СУДБУ  
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди.
Волови јарам трпе, а не људи. -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свик'о -
У својој мрти да нађе лијека

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

 


врх стране



НА УБОГОМ ПОЉУ
На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Овој земљи господ среће дао није,
Притиск'о је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.

Гдје су наше муке?...Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико, све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?

Тешко нама!...Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.

На убогом пољу свога завичаја
Он не пјева пјесму весеља и жетве...
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

 


врх стране



ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ..


Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Промрзлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт јдан,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - "етар!"
- Ускликне отац: - "он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!" И ми ви, ко вјетар,

Трци и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресуци с руха напанули снијег,
Јави и се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто -
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов сумор ко да пада на ме...

Сањам ли? Ил би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила...

Све су свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

"Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв'јездама грију, -
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим везу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна"...

И акорд звони...Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...

 


врх стране



СЕОБЕ

Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расаднице српства, колијевко лава!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно,
А наша будућност, где је она? -спава.

Вјеровасмо у њу ко у свети живот
Василија светог што клонуле снази!
Вјеровали смо у њу ко у вјечни живот.
Вјерујући у вас, о орлови наши!

А сада вјера наша умире и гасне,
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне
Јер остаде земља без својих јунака..

Браћо,зар вас душа ни мало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних,
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?

Зар вам није жао,на огњишту оном
Гдје вас огањ гријо што ће туђин бити?
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?

Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди?
Оставити брата, без снаге у мраку,
С невољама дугим да сам бобу води?

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите браћо, од родног прага,
Јер мученој земљи мученика треба...

Треба мушке снаге и витешких рука;
Треба Обилића и слободних лава..
Треба више смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...

 


врх стране



ПЕЋИНЕ

Вече је. Градом трепти сјај лампада.
Гомиле стижу. шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада.

Са женских грла сија се и бљеска,
Као да дуга из вечери плаве
Просипа боје и свјетла небеска.

У кочијама, с лакајем, се јаве
Велика лица у озбиљној пози-
Мудре и за пук прослављене главе...

И повор кличе и добро матрози
Народног брода мотре милионе
И главом климну...Мајци Долорози

Са катедрале гласи звона звоне,
Молитва тече и спокојство броди.
Сва престоница топи се и тоне

У пуној срећи, сјају и слободи...
И нигдје суза да се веде скупе -
По асфалтима само радост ходи...

Но док све више, сред вреве и лупе,
И бљеска, вече силази сврх града,
И мјесец гледа у салоне скупе,

Ја самац лутам, као сјенка, сада
По једном крају престонице сјајне,
И ћутим како све по мени пада

Лед...Је ли ово стан људи?! Не. Тајне
Пећине то су што сузама пиште,
Гдје мемла бије и гдје ноћи трајне

С оловом својим бораве и тиште...
Гле, неко руку, к'о костур из гроба,
Пружа ми; моли, кору хљеба иште:

"Обрвала ме мука и тегоба,
Не могу даље! Рад ми снагу узе
И обори ме до скота и роба",

Рече и двије потекоше сузе.
Сад опет неко по камењу ледену
Преда ме тромо влачи се и пузе.

У погледу му, усахлу и жедну,
Пријекор, уздах и молитва дуга:
"Богаљ сам. Имам само ногу једну,

На бојном пољу остала је друга,
Помози! Баци који новчић худи,
Ономе што је пост'о црв и руга"...

Гле, опет тамо! Раздрљених груди
Уз ватру сједи суха жена нека
И погледима по жерави блуди.

На прсима јој чедо. Но млијека
У пресахнулим дојкама, што висе
К'о сузе, нема ни кап од лијека...

И мали цвили покрај празне сисе
А мајка само, у грозници јада,
За срце каткад руком ухвати се

И јекне...Градом трепти сјај лампада,
Гомиле стижу, шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада

Са женских грла сија се и бљеска.

 


врх стране



О КЛАСЈЕ МОЈЕ

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и рпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, ко псу у синџиру,
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И ник неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганут бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?

ЕМИНА

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С' ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Ја јој назвах селам. ал' мога ми дина
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њом црко'!...

 


врх стране



ПРОЉЕЋЕ

Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!

 


врх стране



НЕ ВЈЕРУЈ...

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име;-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо, гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекацу те!- У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна,
Она само ламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише.

 


врх стране



ВОДЕНИЦА 

Старо мјесто моје! Под сјенкама грана
Радобоља мрмља, вере се и прска;
Мрке хриди стеме високо са страна
Пуне густих зова, смокава и трска.

Све је исто, старо...Само, као прије,
Не чује се хитри точак да удара;
К'о бол један што се у дну душе крије,
Остављена ћути воденица стара...

Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави
Само студен гуштер полагано шушне,
Не јавља се млинар са шалом на глави
Нити видим оне очи простодушне.

Много ли сам пута ја овдје, у хладу,
У вечери љетне на одмору био!
И, дижући оци на млинарку младу,
Из ведрице, жедан, хладне воде пио!

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља
Пуна грмјелица, сребра, адиђара...
И док златно вече пада поврх грмља
Накривљена ћути воденица стара...

 


врх стране



И ОПЕТ МИ ДУША... СВЕ О ТЕБИ САЊА


И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тамни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрека твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И глед'о ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

 


врх стране



МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда где је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

 


врх стране



ЕЛЕГИЈА

Зашто се мени јављаш тајно
Када ми душа тихо снива?
И зашто твоје око сјајно
Голему тугу и јад скрива?

Зашто ме кроз ноћ станеш звати,
И шта ти јадно срце иште?
Та ја ти немам ништа дати,
О, ја сам пусто пепелиште.

Све што сам имо ја сам дао,
Невјерно хладна љубави моје, -
Све што сам својим благом звао:
Младост и огањ душе своје.

Па зашто мени ступаш снова,
Шта тражиш овдје у мртваца?
Хладна је, хладна рука ова
Што некад на те руже баца.

Пусти ме! Пусти и не мори!
Нек сам овако трајем дане,
Све док ми срце не изгори,
Све док ми душа не изда'не.

 


врх стране



ДУША

Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада...
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада...

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће...
И љубице своје, цежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршце...

У баштама твојим оно роса није-
То су сузе среце што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју...

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју...

 


врх стране



СЕЉАНКА  

Снег пада и веје. У сеоској луци
Све је пусто. Само, као сенка тупа,
Низ пртину уску, са штапом у руци,
Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Ступа и једнако испод борна цела
Погледује тамо у костуре живе,
Где се на домаку реке, у дну села,
Сеоскога уче стан самотни скрива.

Нек' ветрви бесне, нек' мећаве хуче
И засипљу сметом путеве ратара,
Она сваке дневи одлази код уче,
Па учи и сриче слова из буквара.

Сви се чудом чуде у селу и зборе:
"Сирота, полуде!" Н свијетла к'о свила,
И чврста к'о рало што црницу оре,
Све је ближе циљу њена жеља била.

И скоро кад жита зашумише јара,
Кад под стрехом ласта кликну песму њену,
Једно јутро с учом опрости се стара,
Низ прагове сиђе и путањом крену.

Постигла је сврху. У свакоме куту
Њезинога срца нова снага дршће.
Нити она гдегод одахне на путу,
Но с дреновим штапом корача све чвршће.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води
преко уске реке што кривуда луком;
Старица не стрепи, она напред ходи,
И слободно хвата за доруке руком.

Испред воденице што наслања на њу
Своје рачве сиве један орах свео,
Божи је и зове млинар, и на пању
Са дјечаком седи, сав од млива бео.

Но она све даље корача, и само
Каткад суху руку стави изнад цела,
Па погледа брегу где, из храшћа тамо,
Са планулим крстом вири торањ села.

Корача и носи и радост и јаде
У туробној тами својих позних днева;
И још два-три крока, па под брегом стаде,
Где споменик с орлом двоглавијем сева.

Прекрсти се, мермер целива и очи
Подиже. Ту горе златна слова стоје.
И у првом реду, на мраморној плочи,
Угледа имена лепе деце своје.

Полагано сриче уклесана слова:
"Ратко, Ђорде, Дејан", па грца и стане,
Срце стиска, затим сриче, сриче снова,
А при сваком слову нова суза кане.

Под кров њене душе, к'о селице летом
Враћају се светле успомене дана
Кад је децу дивну, као стабла с цветом,
Гледала крај црних плугова и брана.

Пред њом свићу јутра жетвена, и она
Све стубове кутње, младе к'о кап росе,
И дичне и светле, к'о краљеви с трона,
Гледа меду класјем са отсевом косе.

Он с нова види све вечери касне
Кад је у колеби сваки кут грохот'о,
Види сва три сина, све ликове красне,
Огњишта и ватру, вериге и кот'о.

Све види и чује. И понори туге
Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,
Сад колеба чути, и сад, место дуге,
Као паучина сврх ње виси тама.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу,
Са дубоким болом скрушени и свели;
И сви ову бледу сељанку у гуњу
Сузама би својим утешити хтели.

Но старица само тресе се и грца
И упире поглед у споменик бео,
Сврх ког устремљени ор'о светломрца,
Као да би мајку огрејати хтео.

И дани све теку, а мраморној плочи
Свако јутро, рано, у појање петла,
Тихо мати дође, па подиже очи,
Моли се и дуго сриче слова светла.

И док она тако, скрушена и сама
Пред мрамором стоји, ту, у врху села,
И док рана звона звоне с торња храма,
Обруч златан дршће око њена чела.

 

Биографски подаци

 

Рођен у Мостару 1868, умро 1924, последњи песник вуковске оријентације са модернијом експресијом. Неколико збирки песама - Пјесме, На Старим огњиштима, показују песника снажне емоције, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социјалном и националном нотом О класје моје, Остајте овдjе и др.

 

 

Алекса Шантић

 

Датум рођења: 27.мај 1868.

Место рођења: Мостар

(Османлијско царство)

Датум смрти: 2.фебруар 1924.

Место смрти: Мостар

(Краљевина СХС)

 

 

 

 

Хронолошка биографија

1868.

27. маја, родио се у Мостару, у трговачкој породици ( отац Ристо, мајка Мара, рођена Аничић). Основну школу завршио је у Мостару, после које одлази у Трст код ујака, затим у Љубљану, где учи трговачку школу. Не завршивши је (сем што је научио нешто немачког језика), враћа се поново у Трст, где једно време, као приватног учитеља, има Људевита Вулићевића, писца. Од њега је научио нешто италијанског језика и добио љубав према књижевности.

1883.

Враћа се у Мостар, у коме, сем краткотрајних одсуствовања и излета, остаје до краја живота.

1887.

Објавио своју прву песму у сомборском омладинском часопису „Голуб“.

1891.

Штампао у Мосатру прву збирку стихова Пјесме.

1895.

Са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем покренуо у Мостару први књижевни лист „Зора“. Штампао је у Мостару и другу збирку  стихова Пјесме 2.

1896.

Објавио песму Остајте овдје.

1897.

Штампао у Мостару књигу препева немачког песника  Хајнриха Хајнеа „Лирски интермецо“. (Касније је објавио и препеве неких других немачких песника, затим Шилеровог Виљема Тела, као и Пјесме роба Светлопуха Чеха).

1901.

Објавио у Мостару збирку стихова, опед под насловом Пјесме. Доживео општу критику Богдана Поповића у „Српском књижевном гласнику“, која ће извршити утицај на његово даље песничко стварање.

1907.

Књигу Под маглом објавио је у Београду (Слике из горње Херцеговине), а годину дана касније, у Мостару, опет Пјесме.

1909.

После анексије Босне и Херцеговине, емигрирао привремено у Венецију, заједно са Светозаром Ћоровићем.

1910.

Објавио песму Претпразничко вече.

 

 

 

1911.

Штампан је избор поезије Пјесме у издању Српске књижевне задруге у Београду, а у Новом Саду књигу Хасанагиница. (Драмска слика у стиховима с певањем).

1913.

Излази књига у Мостару На старим огњиштима

1914.

Почетком I светског рата аустријске власти су га ухапсиле .са групом истакнутих мостарских Срба. Касније је био изведен и пред суд због песама Бока и Рибари које су биле инкриминисане код аустријских власти.

1918.

Објављена је у Загребу књига Пјесме

1920.

Прослављен јубилеј његовог књижевног рада у целој земљи.

1924.

После дуже болести преминуо је у Мостару, 2. фебруара